Heroji svakodnevice - Nebojša vozi tamo gde sekunde odlučuju o životu

Sirena Hitne pomoći za mnoge znači paniku i neizvesnost, ali za Nebojšu Rudića Vranića to je signal da mora biti brz, ali i smiren i maksimalno koncentrisan. Već 17 godina kao vozač u Službi hitne medicinske pomoći odlazi na najteže terene, tamo gde se sekunde broje, a odluke ne smeju da kasne. Njegov posao nije samo vožnja, to je odgovornost za ceo tim i za nečiji život.

- Čovek se vremenom navikne na tempo, ali adrenalin koji prati ovaj posao u želji da nekome pomognete nikada ne nestaje. I dan-danas me drži isto kao i prvog dana i upravo zbog toga ne bih menjao svoj posao - počinje priču Nebojša.

Hitna pomoć, kaže, nije samo posao, već je to zajednica ljudi koje povezuju situacije koje se ne zaboravljaju.

- Mi smo ovde postali kao porodica. To se ne dešava slučajno, nego zato što zajedno prolazimo kroz različite stresne situacije. Kada završimo teren, bez obzira na to da li je ishod bio dobar ili loš, mi razgovaramo o tome. To nam je ventil, način da izbacimo iz sebe sve što smo videli i doživeli, da to ne nosimo kući. U drugim firmama toga nema na taj način, ali ovde je to neophodno da bi čovek nastavio dalje - objašnjava sagovornik.

Uprkos iskustvu, kaže da ravnodušnost ne postoji. Naročito je teško kada su pacijenti najmlađi sugrađani.

- Ne može čovek nikada da ogugla, može samo da nauči da kanališe to što se desi tokom smene. Najteže je kada su pacijenti deca, to je ogroman stres za celu ekipu i takve intervencije dugo ostaju u sećanju - dalje će ovaj vozač Hitne pomoći. - Ja sam vozač, ali sam deo ekipe zajedno sa lekarom i tehničarom. Radim sve što treba - od kompresija, pomoći oko opreme, do unošenja pacijenta u vozilo. Na primer, kada su u pitanju saobraćajne nesreće tu nema čekanja, pakujemo pacijenta, obezbeđujemo ga, unosimo u kola i krećemo ka bolnici. Sve mora brzo, ali precizno.

Vožnja u tim trenucima, naglašava, nosi posebnu težinu.

- Kada vozim, moram da razmišljam o svemu, odnosno o pacijentu koji je iza mene, o lekaru i tehničaru koji rade svoj posao, ali i o svim učesnicima u saobraćaju. Treba stići što pre, ali tako da niko ne bude ugrožen. Nema naglih kočenja, nema rizika. To je velika odgovornost koju nosite svakodnevno - veli Nebojša i dodaje da ljude često iznenadi zvuk sirene. -  Veliki broj ljudi zaista reaguje kako treba, sklone se, oslobode put i to mnogo znači. Naravno, ima i onih koji se zbune, uspaniče, zakoče pa ne znaju gde će. U tim situacijama morate biti maksimalno koncentrisani.

Na kraju dana, ono što je neprocenjivo jeste osećaj da su nekome pomogli. Baš taj osećaj je ono što Nebojšu i njegove kolege drži na ovom poslu koji, uprkos svoj težini i odgovornosti, opisuju kao divan.

- Nas niko ne zove zato što mu je lepo, već zato što ima neki problem. I mi idemo tamo gde je najteže. I niko ne treba da nam se zahvaljuje, već je dovoljno da mi na kraju dana znamo da smo učinili sve što je bilo u našoj moći, a idealno je ako je ishod pozitivan i znamo da će pacijent biti dobro. To je osećaj koji ne može da se poredi ni sa čim - kazao je sagovornik. - Imali smo situacije da su ljudi koje smo reanimirali, nakon oporavka, dolazili tu kod nas u Hitnu pomoć da nam se zahvale. Imali su potrebu da upoznaju ekipu koja je bila na terenu, pošto oni u tim trenucima nisu svesni. Ta upoznavanja su uvek vrlo emotivna i svima nam bude puno srce.

Osim ovakvih, dobrih ishoda, ima i drugačijih trenutaka koji se, takođe, ne zaboravljaju lako.

- Susrećemo se sa raznim emocijama, poput tuge, panike, straha. Ljudi ponekad preplavljeni takvim emocijama odreaguju burno, u smislu da povise ton. Uglavnom se ubrzo smire, pa se izvinjavaju - precizira Nebojša i nastavlja da je zbog prirode poziva od veliko značaja naučiti gde je granica između posla i privatnog života - Trudim se da posao ne nosim kući. To se ne nauči odmah, ali vremenom shvatite da morate tako da funkcionišete da biste opstali u ovom poslu.

U ekipi, dodaje, vlada međusobno poštovanje.

- Mi cenimo jedni druge i uvek smo tu da uskočimo kada treba. Nismo veliki kolektiv, ali smo složni i to je ono što nas drži - završava naš sagovornik.

Na kraju svake smene, kada se sirene utišaju, ostaje umor, ali i tiho zadovoljstvo. Jer negde, zahvaljujući brzoj reakciji, sigurnoj vožnji i timskom radu, neko je dobio još jednu šansu.